Janković Ð.

Diokleia

Sec. XXI

Од доба Немање и његових синова забележени су српски називи „Дукље“. На латинском натпису са цркве Светог Луке у Котору, Вукан је краљ „… Dioclie, Dalmatie, Tribunie, Toplize et Cosne.“ По Стефану Првовенчаном, Немања је повратио отачаство Диоклитију и Далмацију, где су Грци држали градове Дањ, Сардоник, Дриваст, Росаф звани Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Котор (1988: 73). Мало даље постаје јасно да заправо ти градови сачињавају Далмацију; краљ Стефан Првовенчани спомиње Диоклитију и далматинску страну као отачаство Немањино а уједно и Скадар („острво“) који припада Далмацији, односно који се није налазио у Диоклитији (1988: 93). Дакле, под Далмацијом Стефан Првовенчани подразумева управо горе наведене приморске градове. У Жичкој повељи Стефан Првовенчани је краљ „све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља“ (1988: 109), као и у повељи манастиру Пресвете Богородице на Мљету, где се потписује као „краљ све српске земље и Диоклитије и Далмације и Травуније и Хумске земље“ и „самодржац све српске земље и поморске“ (1988: 117–118). Свети Сава пише да Немања, „пошто подиже пропалу своју дедовину, придоби од приморске земље Зету с градовима, од Рабна Пилота оба, а од грчке земље Патково, Хвосно све и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб и Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу.“ (1924: 3–4). Ту је очигледно да под „грчком земљом“ треба подразумевати Византију, под „Рабном“ Арбанију односно Арбанасе, а под „приморском земљом„ би требало, несумњиво, подразумевати Далмацију, односно некадашње приморске поседе краљева Михаила, Бодина и њихових наследника, међу којима су били приморски градови, Зета, Конавље, Захумље и Неретва. Потом Свети Сава понавља да је Немања рођен у Зети на Рибници (1924: 24). Свети Сава је и новоуспостављену епископију назвао „Зетском“.

“Како се Диоклеја називала у Позном средњем веку”

http://www.rastko.rs/rastko/delo/10996

У науци име Дукља користи први К. Јиречек, али са навођењем изворног назива Диоклија, Диоклеја (1952: 65). Назив Дука, Дукља је народни назив за рушевине Диоклеје код Подгорице. Први пут се неспретно (Дукља, Доколија) појављује у хрватској редакцији Љетописа попа Дукљанина (Љетопис 1950: 53, 56), што указује да је топоним Дукља био устаљен у Зети најкасније у 15 столећу. Приликом превођења Љетописа средином 19 столећа, већ се користи тај назив за Диоклитију. Од тада се постепено сасвим одомаћио. Тако је увођењем назива „Дукља“ за Диоклитију 12. столећа, вештачки успостављена разлика према Диоклитији српских и других извора 13. столећа, разлике која у Средњем веку није постојала. Под Дукљом је почела да се подразумева углавном Црна Гора пре Немањића, а под Диоклитијом Црна Гора под Немањићима. Шта више, у Историји српског народа појавило се и словенско племе Дукљана, „чије име води порекло од града Доклеје.“ (Ћирковић 1981: 144). Треба нагласити да би то, да је тачно, био јединствен пример извођења имена неког словенског племена од назива античког града, па још срушеног.

“О називу Диоклeје пре Немањића”

http://www.rastko.rs/rastko/delo/11001

A cura di Janković, Ð.